Ових 9 фотографија нуде увид у свакодневни живот ЛГБТК+ Срба
Србија је 2017. изабрала Ану Брнабић, прву лезбејску премијерку у историји земље. Није изненађујуће да је њен избор хваљен као доказ напретка ЛГБТК+ особа у земљи која је тек 1994. декриминализовала хомосексуализам. Међутим, како пише активиста Предраг Аздејковић у уводу Живи у транзицији: ЛГБТК Србија , нова фото-књига архитекте и фотографа Слободана Ранђеловића, Победа је у великој мери била симболична, а њено именовање није довело до нове правне заштите за ЛГБТК заједницу.
Објављено 30. октобра од Тхе Нев Пресс као део њиховог Диверсе Хуманити серија ЛГБТК+ фото књига, Живи у транзицији превазилази овај симболички политички наратив пружајући интиман поглед на свакодневну стварност српских ЛГБТК+ особа. Организована по одељцима посвећеним појединцу или пару, књига, као што јој наслов говори, документује промене које су се дешавале у животима њених субјеката током годину и по дана које је Ранђеловић провео у Србији. Фотографије се крећу од транс активисткиње Хелене Вуковић која се опоравља од операције афирмације пола, до Марка Савића који поносно показује своју новостечену личну карту након што је успешно променио свој пол у Ненад Михаиловић и узбуђење Бојана Бабића што је коначно добио азил у Калифорнији, да би се вратио у Србију након Здравствени систем САД подбацио михаиловићу који је инвалид.
Изван ових значајних момената, Ранђеловић приказује и односе. Било да се ради о романси Срђана Димитријевића и Далибора Вујовића, Александра Селимића и тесне и нажалост неуобичајене везе његове мајке за многе српске транс особе или о импровизованим окупљањима пријатеља, љубавника и колега активиста у становима, Ранђеловићеве фотографије осликавају породице, биолошке и изабране, које одржати опстанак српских куеер људи. Рођен у Србији и напустио земљу са 19 година, делом и због осећаја потискивања у хомофобичној земљи, Ранђеловићеве фотографије индиректно осликавају и његова све ближа пријатељства са поданицима и заједницом коју је напустио још као тинејџер.
Више од слика, књига провлачи текст кроз фотографије, преузете из Ранђеловићевих разговора са субјектима. Уклањајући у потпуности свој глас, чини се да сваки субјект директно говори читаоцу, деле своја искуства отуђења и злостављања од хомофобичних или трансфобичних породица, фрустрације због небрижне владе и радости због коначног одласка на плажу без мајице након врхунске операције. Дајући простора гласовима ЛГБТК+ особа у Србији, Ранђеловић не само да подстиче читаоце да гледају, већ и слушају.
њих. је са Ранђеловићем разговарао о његовом првобитном оклевању да се врати у Србију, о томе како је развој односа са куеер Србима постао важнији од саме књиге и шта ће, како се нада, читаоци схватити од тога како он представља ЛГБТК+ Србију.
Ненад Михаиловић и Бојан Бабић
Хелена Вуковић
Како сте прво замислили Живи у транзицији?
Понуђено ми је да урадим књигу у Диверсе Хуманити серије и размишљао је да се фокусира или на Италију или Србију. Рођен сам у Србији, али сам дуго живео у Италији. Тамо сам студирао. У почетку сам био ужаснут идејом да направим Србију јер је то значило да морам да се суочим са сопственом прошлошћу. Напустио сам Србију са 19 година. Пре тога сам се враћао три пута буквално по један дан да обновим пасош. Нисам имао тако трауматизирајуће искуство у поређењу са другим људима, али тада сам се осећао трауматично. Осећао сам се потиснуто и угушено.
Када сам се определио за Србију, почео сам да се бавим истраживањем. Напустио сам Србију 1996. године, тако да тамо уопште никога нисам познавао. Гледао сам ВИЦЕ документарац и на неки начин уходио неке људе на мрежи. Послао сам им поруку, али нико није одговорио. Сигуран сам да су се сви питали, ко си ти дођавола? На крају се јавила једна особа која је била пријатељица сестре пријатеља. Он води организацију која се, између осталог, бави и ЛГБТК+ пословима. Дао ми је неколико имена, укључујући и ову жену по имену Хелена Вуковић, која ми је деловала веома интересантно. У то време је објавила нешто загонетно на свом Фејсбуку, што је звучало као да је у болници. Послао сам јој поруку рекавши: Знам да сте вероватно преплављени пријатељима, али у случају да желите да разговарате са потпуним странцем, јавите ми. Рекла ми је да дођем сутрадан и неке од фотографија у књизи су од тог јутра.
Слике Хелене у опоравку савршени су примери изузетног нивоа интимности у књизи. Како сте развијали односе са људима које сте фотографисали?
Првих неколико месеци, јако сам се трудио да омогућим људима да ме упознају. Био сам у Србији на месечном нивоу око годину и по дана. Појавио бих се и послао им поруку. Било је веома неформално. Схватио сам да морам да будем стрпљив. Није да људи сами по себи нису били пријемчиви, али ми у почетку једноставно нису веровали. Неки људи су мислили да сам шпијун — овакве приче су изашле касније. За мене је процес постао занимљив учењем о њима, а да бих научио о њима, то је значило да сам и ја морао да постанем рањив. Тако сам ушао у заиста интимно окружење. Поделио сам своје приче и борбе. Дружили бисмо се и они би ме позвали у своје домове. На крају би почели да деле своје приче.
Ирина Радошевић & Р.
Стефан Радојковић
Овај процес учења о овим особама делите са читаоцима кроз укључивање текста. За разлику од већине фотографија, субјект узвраћа, што је посебно значајно за људе који потичу из маргинализованих заједница.
Имао сам тренутак са Соњом Сајзор, која је на насловној страни. Разговарали смо у предворју мог хотела. Донео сам јој поклоне па је испробавала ове чизме шепурећи се кроз хотел. Била је висока, лепа и фантастична. Размишљао сам о томе колико је поносна што сви гледају. Питао сам је како је и почела је да плаче. Рекао сам, о мој боже! Шта се десило? Није рекла ништа, али се испоставило да је то нико није питао од њеног прошлог рођендана. Схватио сам да иако многи од ових људи имају пријатеље, они нису нужно пријатељи који разумеју шта значи бити транс. Или ако су транс, не желе нужно да деле своја искуства превише. Рекла је да заправо нема са ким да разговара ко би слушао и разумео. Многи људи су у истој ситуацији.
Дакле, док сам разговарао са људима, текст је постајао све релевантнији. У почетку је то био само начин да се осећају опуштено док сам их фотографисао, пошто су у почетку били веома укочени. На дизајну сам блиско сарађивао са Јуреком Вајдовицом, једним од ко-креатора Диверсе Хуманити серије. Мислио је да нисам објективан у одабиру фотографија. Оно што сам мислио да су релевантни тренуци нису нужно били пренесени на слици. Коначно смо одлучили да узмемо делове њихових прича који су релевантни за фотографије и интегришемо их.
Пошто су многи појединци у књизи отуђени од својих биолошких породица, њихови партнери, пријатељи и колеге активисти постају фактички изабрана породица. Какву улогу игра заједница Живи у транзицији?
Центар Београда је ова мрежа улица — већина њих је пешачка, а облепљене су баровима и кафићима на отвореном. Људи једноставно воле да се друже и то је начин на који људи често преживљавају јер не могу себи приуштити да раде фенси ствари попут одласка у позориште. Уместо тога, позивају људе да ћаскају, пуше, пију кафу, итд. Веома је неформално и спонтано. И људи преживљавају због овог осећаја заједништва. Често немају подршку својих породица или владе. Они немају добре послове. Саша Масал је једна од ретких која воли свој посао дизајнера игрица, али већина људи не воли. Дакле, заједница је једина ствар која вас држи на површини.
Ирина Радошевић & Р.
Соња Сајзор
Шта се надате да ћете показати читаоцима о томе да сте ЛГБТК+ у Србији?
Промена наратива је једина ствар коју уметник може да уради. Не можемо нужно мењати законе, али можемо променити начин на који се људи доживљавају. Цела поента за мене је била да покажем ЛГБТК+ особама на начин да ако млада куеер особа узме ову књигу, било у Србији или у САД, може да види да има толико људи који пролазе кроз борбе у свом животу на свакодневно, али превазилазе. Они успевају да се носе са тим и лече, било уз подршку своје заједнице и пријатеља или сами. Такође желим да људи који се не идентификују као куеер прочитају књигу и стекну осећај да смо, чак и у нашој различитости, сви веома слични.
Књига такође представља вашу поновну везу са земљом рођења. Како је вама лично било да се упустите у овај пројекат?
Проживео сам скоро цео свој живот као имигрант. Тек када сам се вратио у Србију, схватио сам колико сам се трудио да се уклопим свуда где сам живео. Када сте имигрант, морате да говорите тихо, да будете неувредљиви, да се повинујете и да будете љубазни и с поштовањем. Заборављаш многе ствари о себи и схватио сам колико сам се прилагодио да се уклопим. Када сам се вратио, осећао сам се као: Овако је бити део нечега, а не покушавати да будеш било шта. Добио сам хумор, језичке суптилности и вицеве. У Србији ме нису доживљавали као егзотичног или другачијег. Нико ме није питао одакле сам, терајући ме да оправдавам своје порекло. Постоји и културно наслеђе у начину на који људи раде ствари. У многим људима које сам срео видео сам себе. У многим њиховим борбама видео сам са чиме бих се могао носити да сам остао. Осећам се изузетно срећним што сам могао да одем и живим другачијим животом, али такође разумем шта значи бити тамо и живети са одређеним ограничењима, било економским или образовним.
У почетку ми је Јурек рекао да не правим грешку да се емоционално везујем за своје поданике. Фаил! У неком тренутку, књига ми је скоро била споредна. Процес упознавања ових људи добија на значају.
Стефан Радојковић
Марко Савић
Фотографије аутора Слободан Ранђеловић
Живи у транзицији доступан је 30. октобра у Тхе Нев Пресс-у.
Овај интервју је уређен и сажет ради јасноће.