Овај геј пар је упуцан док је био на одмору - али шта се сада дешава?

На колеџу је мој дечко одбио да хода улицама Њу Хејвена држећи ме за руку, што је постало главни извор свађе у нашој раној вези. „То је безбедносно питање“, инсистирао је док сам га збуњено гледао.

'Ти си параноичан', узвратио бих. Наравно, злочини из мржње се дешавају, али вероватноћа да постанемо жртва једног је мања него да будемо умешани у саобраћајну несрећу. На крају сам га наговорио да нам дозволи да покажемо наклоност у затвореним универзитетским двориштима.

Било да је рођено из глупости или храбрости, од тада сам препознао да је та илузија непобедивости — уверење да не заслужујем да будем нападнут и да стога нећу бити, и да ће чак и ако јесам, систем ће упасти и испоручити брзу правду мом нападачу — знак је привилегије и илузија којој је потребно мало тога да би се разбила.

У суботу око 2:30 ујутру, Карл Блеа и Марк Ланге, брачни геј пар, шетали су руку под руку кроз парк Лазаро Карденас у Пуерто Ваљарти у Мексику — дестинацији за одмор која је позната по томе што је геј фриендли — када су прошли поред аутомобила и човек који је „изгледао као да је тешко провео у затвору“ са „тетоважама на лицу и телу“, рекао је Ланге у објави на Фејсбуку. Према Лангеу, човек је извадио пиштољ, викнуо нешто што се не може дешифровати и пуцао Блеа у задњицу.

Ланге је касније објавио о инциденту на друштвеним мрежама, назвавши га 'насумични чин насиља и 'ништа више од злочина из мржње'.

Фацебоок садржај

Овај садржај се такође може погледати на сајту ит потиче из.

Ланге је рекао да је јавно писао о том догађају јер локалне вести тек треба да пријаве напад. Када је издање Нотициас Пуерто Валларта учинио објави причу , локални званичник је тврдио да је у питању пљачка која је кренула наопако. У наредним интервјуима и објавама на друштвеним мрежама, Ланге се љутио на тај предлог, рекавши да је забринут да локалне власти покушавају да прикрију инцидент како би избегле наношење штете локалној туристичкој индустрији.

„Никад нисмо проговорили ни реч са [револверашем]“, Ланге рекао је пустињском сунцу из болнице у којој се Блеа лечила и у стабилном је стању.

Он је елаборирао у другом посту на Фејсбуку: Ово није била пљачка која је прошла лоше. Био је то злочин из мржње док смо Царл Блеа и ја ходали руку под руку. Никада нисмо разговарали са човеком који нас је упуцао. Викао је на нас, а затим је извадио пиштољ и пуцао на нас. Ово није тачно. Испричали смо 3 различита полицијска службеника исту причу. Сведока није било, улица је била празна.

У ствари, без познавања мотивације нападача – или онога што је изговорио непосредно пре отварања ватре – немогуће је са сигурношћу знати да ли је одлучио да нападне пар због њихове сексуалне оријентације, или зато што су били бели туристи, или зато што је револвераш је једноставно хтео да изврши насумичан чин насиља.

Али у извесном смислу , мало је важно да ли је нападач био мотивисан анти-геј анимусом. За Блеа и Лангеа, разбијена је илузија да ће се безбедно држати за руке док ходају улицом – да могу слободно и неустрашиво ходати светом као геј људи. Осим ако и док нападач не буде ухваћен, они ће се увек питати да ли их је њихово невино исказивање наклоности довело до тога да постану жртве.

Ово је део терета са којим живе маргинализовани људи. За сваки чин мржње у којем су мотиви експлицитно изражени, постоји још десетине оних где су циљани остављени да се питају – питајући се да ли би добили тај посао да су се представили на мужевнији начин, на пример, или да ли би та особа буљи у њих низ улицу мисли да су слатки или жели да их повреди, или ако је тип који те је упуцао урадио то зато што си се држао за руке са својим истополним партнером. Насиље против хомосексуалаца штети уму исто, ако не и више, него телу.

Што подсјећа на још један разлог за тако погубне нападе попут ових: они не разбијају само илузију сигурности за оне који преживе напад, већ за све који себе виде у кожи жртава.

Већ геј и лезбејке туристе пуне коментаре у новинским извештајима о нападу обећањима да се никада неће вратити у Пуерто Ваљарту. Неки су окривили жртве што су се усудиле да покажу наклоност у јавности. 'Зашто бисте уопште мислили да је у реду држати се за руке или показати ПДА у Мексику?' написао је један коментатор Лангеове објаве на Фејсбуку. Други су били далеко мање суптилни у одговору са сопственим предрасудама: 'Зашто гејеви ИНИСТИРЈУ на трошењу својих $$$ на путничке усране дестинације које отворено мрзе њихову унутрашњост и никакву казну за злочине из мржње као што је овај???'

Као Американац мексичког порекла који је одрастао на граници са Мексиком, могу да потврдим да се норме мушкости строже примењују у мексичкој култури него овде. И док је тешко са сигурношћу рећи да ли се злочини из мржње против ЛГБТК+ особа дешавају у већој мери у Мексику него у САД – делом зато што је чување података о ЛГБТК+ особама тако лоше у обе земље – мексички органи за спровођење закона су само идентификовали осумњичени у око трећине од 202 документована убиства куеер особа у периоду од 2014. до 2016. Тешко је рећи да ли је то због необуздане корупције у влади — којој је председник Енрике Пења Нијето настојао да се позабави значајном акцијом борбе против корупције 2016. — или врсте неспособности која је довела Хитна помоћ у случају Блеа и Лангеа стићи ће пуних 45 минута након напада, наводи се у Лангеовој објави на Фејсбуку.

Али, у најмању руку, контрапродуктивно је борити се против хомофобије ксенофобијом, и треба напоменути да се САД мало шта могу похвалити када је у питању заштита ЛГБТК+ особа. Овде су истополни бракови легализовани широм земље тек 2015. године, а у 28 држава геј, лезбејке и бисексуалне особе и даље могу бити отпуштене само због њихове сексуалне оријентације. У Мексику, насупрот томе, савезни закон штити раднике све државе од дискриминације на основу сексуалне оријентације; истополни бракови су легални не само у Мексико Ситију већ у 12 од 31 државе, а у осталима се могу добити судским налогом након одлуке мексичког Врховног суда из 2015. године.

Оно што је важније, са статистичке тачке гледишта, јесте да геј особа није много већа вероватноћа да ће бити жртва злочина из мржње у Мексику него у Сједињеним Државама. Огромна већина нас, једноставно, никада неће постати жртва напада, иако страх увек постоји.

Сећам се када ми је разбијена илузија непобедивости. Било је то у Њујорку, што показује да предрасуде не познају границе. Мој партнер и ја смо срели неке пријатеље у бару Оверлоок у центру Менхетна, где сам ушао у пријатељски разговор са власником који је седео за баром. Био је очигледно пијан, изражавајући своје весеље дељењем бесплатних пића. Када сам му рекао да сам дошао са својим партнером, његово држање се променило. Рекао је да не жели педере у својој установи и наредио је избацивачу да нас избаци.

Не желим да упоредим искуство избацивања из бара са жртвом насилног злочина, али замишљам да су осећаји беспомоћности и виктимизације слични. Нестала је илузија да могу да ходам светом а да не будем мета због своје сексуалне оријентације. Вратила сам се на свог дечка са факултета и питала се да ли сам била наивна да умањим претњу дискриминацијом.

Можда сам сада свеснији опасности са којом се куеер људи суочавају изласком у јавност. Али и даље не видим други начин да живим осим отворено. За мене је исказивање наклоности у јавности чин отпора — одбијање да се јавни простор уступи хомофобији. То је ризик који осећам дужном да преузмем јер се свет не мења када хомофобима дате оно што желе.

Али неразумно је очекивати исто од других. Не могу сви куеер људи бити толико опрезни у погледу своје безбедности у јавности, а излазак има другачију цену за различите људе. Посебно је неодрживо тражити од жртава, које имају право да се носе са својом траумом како год сматрају прикладним.

Претпостављам да ће требати неко време да се Блеа и Ланге поново осећају безбедно држећи се за руке у јавности, а још мање да се врате у Пуерто Ваљарту, дестинацију коју су редовно посећивали у последњој деценији. Пар рекао је за Нев Иорк Даили Невс да за сада нису планирали да се врате. Тужно је јер смо желели да купимо овде и да живимо овде након што одемо у пензију, рекао је Ланге. Сада, у овом тренутку, ми то не видимо као стварност.

Немогуће је не саосећати са тим осећањем. Ипак, надам се да ће Блеа и Ланге оздравити до те мере да ће се поново осећати пријатно да се држе за руке у јавности. И док би било сасвим разумљиво да се никада не врате у Пуерто Ваљарту, део мене се нада да јесу. То је исти део мене који још увек тера мог партнера да ме држи за руку у комшилуку који би други могли сматрати опасним, и због чега сам се годинама касније вратио у Оверлоок Бар. Куеер особе заслужују да буду оно што су у јавности, па стога и треба.

габриел арана је геј писац и уредник који живи у Њујорку. Он је сарадник уредник на Тхе Америцан Проспецт и писац допринос на Салон.